Razni autori su pisali o uobičajnim reakcijama na gubitak, kao i o fazama tugovanja. Nekada je ljudima lakše kada znaju da reakcije koje imaju su očekivane i uobičajene. Danas ćemo pisati o tome koje su karakteristike tugovanja nakon smrti bližnje osobe. Naravno gubici se razlikuju po tome na koji način se desio gubitak i koga smo izgubili. Važno je da dok čitate shvatite da je tugovanje vrlo individualna stvar i da reakcije mogu biti vrlo raznolike i da što važi za jednu osobu ne mora nužno da važi i za drugu. Radeći sa ljudima koji su doživeli gubitak puno sam naučila o tome da različiti faktori utiču na način na koji obrađujemo gubitak.
Odluka da danas pišem o gubitku je tu iz dva razloga. Prvi je što znam da s obzirom da je pandemija u toku, veliki broj ljudi je ostao bez svojih bližnjih, ne nužno zbog toga što su bolovali od Korone, već zato što je zdravstveni sistem preopterećen i ljudi koji su bolovali od drugih bolesti možda nisu mogli da dobiju negu koju bi inače dobili. U svakom slučaju, gubitak je nažalost nešto što smo svi doživeli i nešto što ćemo sigurno doživeti. Drugi razlog je taj što je ovom temom započeo moj rad kao psihologa. Moja prva klijentkinja mi se obratila za pomoć nakon smrti bližnje osobe, i od nje sam puno naučila o tugovanju i njegovim fazama. Sa mnogim klijentima nakon nje sam imala tu, u isto vreme i tešku, ali i važnu privilegiju da im budem podrška pri tugovanju nakon smrti bliske osobe.
Početni šok
Jedna od prvih faza kada osoba sazna da je neko njemu blizak preminuo je šok. Ukoliko je smrt bližnjeg nastupila naglo ili postepeno, nasilno ili “prirodnom” smrću i reakcije mogu biti različite. Prva uobičajna reakcija je šok ili neverica. Osoba koja sazna da je izgubila nekoga često ne može da veruje da se to desilo, ponekad ljudi izveštavaju da imaju utisak kao da gledaju film, ili da je sve san i da će se u nekom trenutku probuditi i voljena osoba će biti tu. Nekada se ljudi i ne sećaju dela sahrane ili segmenata kada im je neko saopštio ili kada su to shvatili. Šok i neverica su češći nakon iznenadne smrti mada mogu biti i zastupljeni i nakon dugotrajne bolesti. Nekada ljudi imaju utisak da to nije stvarno i da će se umrla osoba pojaviti na vratima svaki čas, da će zazvoniti telefon i neko će reći da je došlo do zabune. Vremenom neverica se gubi i tugujuća osoba polako prihvata da se se osoba neće vratiti.
Različita osećanja i gubici
Često osoba oseća još mnogo toga sem tuge. Prisutna su osećanja ljutnje, osećaj nepravde, krivice. Osoba često vraća poslednje trenutke sa umrlim, i ukoliko se desi da su slučajno ti poslednji trenuci bili rasprava ili nesuglasica dešava se da se osoba okrivljuje. Ovo su sve očekivane reakcije. Nakon duge i teške bolesti bliske osobe, ljudi nekada osećaju i olakšanje, posebno ako su vodili brigu o pokojniku i ako se mučio. Tada nekada osećaju i krivicu. Normalno je da i pored svih drugih emocija osećaju i olakšanje jer na neki način mogu da se vrate i drugim aspektima svog života.
Nekada je jedan gubitak uključuje i razne druge, te ne samo da je neko izgubio voljenu osobu već je izgubio i drugog roditelja za svoju decu, podršku da izađe na kraj sa svim poteškoćama koje život nosi. S obzirom da i gubici u različitim fazama života znače različito za različite ljude, čak i unutar jedne porodice gubitak jednog člana znači različito za ostale članove, te nije isto iskustvo izgubiti brata, supružnika ili roditelja. Često je ljudima teško da vide smisao života, odjednom na život gledaju kao na nepredvidiv i nepravedan i to takođe predstavlja još jedan gubitak. Neke od čestih reakcija su i doživljaj gubitka kontrole nad životom, osećaj praznine, doživljaj da je umrli pored nas, priviđanje umrlog, povlačenje od ljudi, nesanica, promena apetita, i razne psihosomatske tegobe.
Važno je reći da je očekivano da se ljudima na neki način priviđa umrli, tako što im se učini da su ga videli na ulici, ili da im deluje da ih zove imenom. S obzirom da znaju da je to nemoguće, kreću da se boje da će da polude. Ukoliko ste među tim ljudima, znajte da su ovo vrlo česte i uobičajene reakcije nakon smrti voljene osobe. Jedan gubitak može uticati na to da se poveća strah od drugih gubitaka, te neko kome je umro jedan roditelj može imati povećanu anksioznost i strah kada je u pitanju zdravlje drugog roditelja. Periodi u kojima je tugovanje pojačano jesu neki važni datumi, često datumi koji su donosili radost, kao što što su rođendani članova porodice, rođendani umrlog, i uglavnom praznici. Tada se odsustvo umrlog člana oseća još više, i porodica oseća teskobu i prazninu, i poteškoću da sada znaju kako da bez tog člana obeleže bitne datume.
Biti bolje
Ono što isto može biti često očekivanje i od samih tugujućih i od njihove okoline je da što pre budu bolje. Već smo rekli da je tugovanje i reakcije nakon gubitka neke osobe vrlo individualno i da zavisi od različitih faktora. Osobe čak i kada budu bolje često osećaju krivicu što su dobro, dok njihove voljene osobe nema. Često se boje da ako budu dobro da će je zaboraviti, te su u isto vreme prisutna različita osećanja.
Proces tugovanja je vrlo kompleksan, i o njemu se još mnogo može govoriti. Važno je da osobe koje tuguju imaju strpljenja za sebe i da razumeju da je to proces, i to vrlo individualan. Nekada se kod ljudi sve ove faze smenjuju, nekada im deluje da nikada neće biti bolje, nekada da jesu bolje, pa onda opet shvate da im je izuzetno teško. Smrt voljene osobe je jedna vrlo teška stvar, među najbolnijim životnim događajima. Ona se ne može hirurški secirati u faze, i ne postoji jasan recept kako neko može biti što pre bolje. Ono što mogu da kažem jeste da ukoliko ste vi ti koji ste nekoga izgubili da mi je žao i da se nadam da imate strpljenja za sve svoje emocije i da uspevate da pronađete podršku koja vam je potrebna. Ukoliko ste vi podrška nekome ko je izgubio nekog bližnjeg, slušajte osobe kada vam kažu šta im treba i budite strpljivi.
Ukoliko imate potrebu za dodatnom psihološkom podrškom, možete se javiti na kontakt stranici i zakazati seansu.