Vrlo je verovatno da ste negde čuli da je važno postaviti granice sa drugim ljudima. Radeći sa klijentima, sa velikim brojem njih pre ili kasnije dođem do ove teme, i često je za svakog izazovna iz različitih razloga. Za početak, hajde da vidimo na šta mislimo kada kažemo- postaviti granicu. Već sam izraz nekako asocira na neki proces razdvajanje, te kad razmišljamo o postavljanju granica sa drugim ljudima mogli bi reći da je to odvajanje sebe od drugog, i razdvajanje toga šta je naše, a šta tuđe. Pa samim ti i koja su naša osećanja i odgovornosti, a koje su tuđe. Postavljanje granica može biti u odnosu na porodicu, posao, prijatelje, partnere. Verovatno ste i sami nekada osetili da nešto radite zato što vam je neprijatno da nekoga odbijete, ili da vam neko ulazi u lični prostor, bilo fizički ili psihički. Naravno, sasvim je normalno da nekada radimo stvari koje nam se ne rade i zbog drugih ljudi, kao i da pravimo kompromise. Sa druge strane, ukoliko je to nešto što nam se previše često dešava, i što osećamo da nas čini nezadovoljnim i da se često nalazimo u situacijama gde radimo ono što ne želimo ili se osećamo iskorišćenim, možda je to znak da ipak imamo problem u postavljanju granica.
Zašto nam teško pada da kažemo ne?
Postavlja se pitanje, zašto neki ljudi imaju veći problem nego neki drugi u postavljanju granica? Razloga može biti puno. Nekada ljudi koji imaju problem da uspostave granice su iz porodica gde su granice takođe bile nejasne. Deca su preuzimala odgovornost za osećanja odraslih, ili su gledali kako njihovi roditelji imaju problem da stave granice ka njima ili drugim ljudima. Ti ljudi možda i u odraslom dobu imaju problem da naprave granice sa roditeljima. Takođe, proces vaspitanja dece funkcioniše tako da deca moraju da odustanu od zadovoljenja mnogih svojih potreba, kratkotrajno ili dugotrajno, kao kada ih na primer učimo da idu na nošu, ili kada ih ne puštamo da idu napolje kada su bolesni. Kao društvo učimo decu da budu poslušna, što je neophodno i u većini slučajeva opravdano, ali često to radimo neselektivno. Na primer, ostala mi je jedna situacija iz vrtića u sećanju, gde nam je vaspitač rekao da nikad ne smemo da kažemo NEĆU. Sećam se, da mi je to bilo zbunjujuće jer sam se pitala, a šta onda da radimo ako nešto ne želimo? Tanka je granica između ljubaznosti i lepog vaspitanja i odustajanje od svojih potreba, čak i kada to nije neophodno, da ne bi bili odbačeni.
Zatim, često ljudi koji imaju poteškoću držanja granica imaju i tendenciju izbegavanja konflikata. Tu sada dolazimo do onog dela da razlog zašto neko ima problem sa time je jedinstven za svaku osobu i tu nam se nižu razna pitanja. Da li je zato što se brinemo da ako se upustimo u raspravu ili kažemo da nešto želimo ili ne želimo da ćemo biti odbijeni, odbačeni? Da ćemo drugu osobu razočarati, naljutiti, rastužiti? I da li preuzimamo odgovornost za tuđa osećanja? Da li se bojimo da ćemo time trajno izgubiti naklonost? I onda je taj gubitak veći od toga da na poslu ostanemo još koji sat, ili da obećamo da ćemo uraditi nešto što ustvari uopšte ne želimo. Što znači da imamo problem da postavimo granice zato što se na neki način bojimo da ćemo izgubiti ljubav. I da smo nekako najverovatnije još kao mali došli do tog zaključka. I samim tim ova tema nije tako laka kao što možda deluje. I ako se nekada pitate, “Zašto samo lepo ne kažem da nešto ne želim?”, znajte da je postavljanje granica više od same veštine asertivne komunikacije. To je prihvatanje potencijalnog gubitka, i suočavanje sa nekim od naših davnih strahova.
Kako da budemo bolji u postavljanju granica?
E sada, kada shvatimo da možda imamo problem sa tim i zašto, kako da radimo na tome? Kao i za svaku promenu, bitno je da na to gledate kao na proces i da imate strpljenja sa sobom. Prvi korak bi bio da krenemo da primećujemo da pristajemo na stvari koje nam ne odgovaraju, da to više ne bude samo automatski proces. Kao neki mali alarm,” Aha, opet sam se doveo/dovela u ovu situaciju“. Sledeći korak bi bio da pronađete način da sebi kupite vreme i da promislite, “Da li stvarno ovo želim da uradim ili ne?” Možete nekom reći, “Treba mi minut dva da razmislim”, ili “Da li ti je ok da ti kažem do kraja dana?” Nakon toga, sledilo bi vežbanje toga da kažete da nešto ne želite. Za početak , to ne mora biti neka velika stvar, ali kada osetite da to možete i na malim stvarima, videćete i da je moguće tako funkiconisati, i posmatraćete i reakcije drugih ljudi koje će možda biti drugačije od onoga što ste očekivali.
Veliki broj ljudi neće reagovati ljutnjom ili odbijanjem kao što ste možda očekivali. Najveći broj ljudi će verovatno odreagovati sa razumevanjem, jer je to nešto što imaju u iskustvu i sa drugim ljudima. Jedan broj ljudi će možda biti zbunjen vašim promenjenim ponašanjem i možda će im trebati neko vreme da se naviknu na vašu promenu. Neki ljudi koji takođe imaju problem sa granicama, ali tako što ih prelaze kod drugih ljudi, verovatno neće ovo dočekati sa najvećom radošću. Iako vam to može teško pasti, setite se da vam i odricanje raznih vaših želja, slobodnog vremena, takođe teško pada.
Kao što sam napomenula, postavljanje granica nekim ljudima mnogo teže pada nego drugima, baš zato što se ispod toga kriju neki stari strahovi i uverenja. Zato što je put do promene nekada trnovit, važno je imati sa sobom puno strpljenja i empatije. Dodatna ljutnja na samog sebe neće pomoći, već suprotno, može čak i da nas blokira u tome da uradimo ono što smatramo da je za nas najbolje.
Ukoliko vas je ova tema zainteresovala i voleli biste na njoj da temeljnije radite sa psihologom, možete svoju seansu zakazati na kontakt