Svako od nas se ponekad osećao loše, neko manje neko više. S obzirom da smo različiti ljudi, svakom od nas kada se tako oseća je potrebno nešto drugačije od naše okoline. Svako od nas je takođe bio i u situaciji kada je neko koga volimo se osećao teško, i verovatno nismo uvek znali šta je to što možemo da uradimo da mu pomognemo i da li možemo uopšte. Danas pricamo o tome šta znaci biti podrška nekome ko se trenutno suočava sa teškim osećanjima. Jedan od važnijih faktora očuvanja mentalnog zdravlja je i postojanje socijalne podrške. Mogli bismo ovde napraviti listu stvari koje treba da radite kada je nekome teško, ali bi tada pali u rizik da previše pojednostavimo stvari, zato što to najčešće zavisi od konkretne osobe i od situacije u kojoj se nalazi. Možda možemo bolje reći šta da ne radite 🙂
Uz veliku želju koju imamo da nekome bliskom pomognemo, nekada možemo da skliznemo u to da radimo stvari koje toj osobi možda uopšte nisu potrebne. Ponekad uz svu našu dobru volju i sjajne ideje kako nekome da pomognemo ili ga oraspoložimo može biti da osoba kojoj je teško ne želi savete, možda ne želi da se oraspoloži ili zaista u tom trenutku to ne može. Biti tu za nekoga može imati mnogo oblika. Možemo samo da budemo tu i zajedno ćutimo, možemo da budemo aktivna podrška, neko ko će postavljati pitanja i zajedno tražiti rešenje, a možemo i samo da nekoga zagrlimo i stavimo do znanja da smo tu. Možemo nekoga da pitamo šta je to što mu je potrebno u ovom periodu života. Možda neće umeti da nam kaže, i to je takođe u redu. Ono što sigurno možemo da uradimo, a nećemo naškoditi je da saslušamo osobu. Šta znači da nekoga saslušamo? Da imamo strpljenja, da saslušamo kako se oseća , šta je muči i da se suzdržimo od donošenja suda o tome da li bi ta osoba trebala tako da se oseća ili ne. Nešto što je nama sitno, neko drugom može biti krupno. Važno je da se ne bojimo da pitamo kako je, ali takođe i da prihvatimo odgovor ako osoba o tome ne želi da priča.
Ukoliko imate utisak da je osoba zaista loše, možete i da je pitate da li je razmišljala sebi da naudi. Nekada ljudi imaju utisak ako postave ovo pitanje da će to osobi dati ideju ili da ukoliko odgovor bude bio potvrdan da neće znati šta da rade sa tom informacijom. Ono što istraživanja pokazuju jeste da ljudi osete olakšanje kada im neko postavi to pitanje zato što je to nešto što je njih već mučilo ili im je prošlo kroz glavu, a bojali su se da sa nekim razgovaraju o tome (ukoliko neko razmišlja o samoubistvu može da se obrati i Centru Srce https://www.centarsrce.org/).
Ponekad ljudi izbegavaju da pitaju ljude koji osećaju tugu ili neka druga neprijatna osećanja kako su. Možda je nekada i nama lakše da ne razgovaramo o nekim stvarima, a možda osobi koja se oseća tužno, ljuto, uznemireno je baš to potrebno. Možda i ne želi da razgovora o onome sto je muči, ali bi se rado prošetala, radila neke obične svakodnevne stvari, ili bi joj bilo drago da dobije poruku da smo tu za nju. Želeći da se osoba što pre oseti bolje, ali i da izbegnemo sopstveni osećaj nelagodnosti i tuge što je neko koga volimo loše, u riziku smo da zanemarimo potrebe te osobe. Nekada se to može ogledati u tome što ćemo uporno skretati na neke pozitivnije teme ili tako što ćemo tu osobu izbegavati. Povremeno nekoga izbegavamo zato što ne znamo kako da mu pomognemo, a kada smo blizu osobe kojoj je teško, a ne znamo kako da joj pomognemo, i mi se takođe osećamo loše. Nekada nam je teško da se suočimo sa tudjim teškim osećanjima i zato što onda povremeno dolazimo u kontakt sa svojim teškim osećanjima takođe.
Ono što je takođe od velikog značaja je i da brinemo o svojim potrebama i osećanjima. Važno je i da znamo da to kako se neko oseća ne zavisi od nas. Mi možemo da budemo tu za nekoga, možemo da budemo podrška, ali nismo odgovorni za tuđa osećanja. Iako će to možda nekome zvučati hladno i bezosećajno, ukoliko ne napravimo jasnu granicu sebe i drugih možemo da skliznemo u ulogu spasioca, te nehotice nekom šaljemo poruku da nije u stanju na kraj da izađe na stvarima. Važno je da ljudima stavimo do znanja da smo tu, da imamo strpljenja i da verujemo u njih. Kada neko padne, možemo mu pomoći da ustane, ali ne možemo hodati umesto njega. Nekada možemo i samo sesti pored te osobe, dok ona ne skupi snagu da ponovo ustane.
Ukoliko imate utisak da je nekome već duže vremena teško, možete ih ohrabriti i da potraže stručnu pomoć. U našem društvu i dalje velikim delom postoji stigma vezana za odlazak kod psihologa i ljudi se pre obraćaju vračevima i raznim drugim licima koju nemaju adekvatna znanja ni iskustvo, velikim delom i zato što imaju ideju da samo “ludaci” idu kod psihologa, te smatraju da ukoliko se i oni obrate psihologu da će to značiti da su sigurno i oni “ludi”. Ohrabrite nekoga da to što su potražili pomoć ne znači da sa njima nešto nije u redu, da su slabi ili nesposobni da sami reše problem, već hrabri i odgovorni što žele da sebi pomognu tako što će se obratiti i nekom stručnom.
Biti nekom podrška nije lako, budite svesni da samim tim što želite da budete tu za nekoga već činite puno!
Ukoliko i sami želite da zakažete susret sa psihologom, možete zakazati svoju seansu na kontakt stranici.