Sve što se dogodilo u poslednjih par dana nas je kao pojedince i društvo duboko pogodilo. Pucnjava u školi na Vracaru nas je sve zaustavila i ostavila sa jednim velikim zašto i hiljadu odgovora koji nam otvaraju samo nova pitanja.
I da, pitamo zašto se ovo desilo i kako da sprečimo da se desi opet. Postoji puno spekulacija vezanih za psihičko stanje počinioca i njegovu motivaciju, razmišljanje o različtim porodičnim i kontekstualnim faktorima koji su doprineli da do ovoga dođe. I skroz je logično i normalno i korisno da se ovo pitamo. Naravno da ne postoji jedan jasan odgovor kako je do ovoga došlo i da možda nikad nećemo znati šta je sve doprinelo ovoj tragediji. Ono što možemo da pretpostavimo da dečak koji je ovo počinio nije bio jedno srećno, zadovoljno dete. Lično, ali i kao stručnjak, razmišljala sam u kojim sve situacijama je možda neko mogao primetiti da ovom detetu ozbiljno nije dobro. I ne samo njegovi roditelji, već još mnogo drugih ljudi i institucija je bilo u kontaktu sa ovim detetom.
To dete je nekad imalo tri godine, pet godina, sedam, deset , dvanaest… Prošao je kroz predškolsko, kroz školu, kroz preglede pedijatara, kroz različite vannastavne aktivnosti, kroz kontakte sa decom, komšijama, rodbinom,trenerima, nastavnicima, i sa raznim drugim odraslim ljudima. I izgleda da nažalost niko nije prepoznao da se ovaj dečak oseća loše, verovatno dugi niz godina. Šta god da se dešavalo u njegovoj glavi, on je pronašao “rešenje” za ono što ga je mučilo. Najstrašnije moguće rešenje, koje naravno nije rešenje. Da je na vreme prepoznato da ima problem i da mu je pružena adekvatna podrška i pomoć, možda je mogao pronaći neko bolje rešenje, koje ne bi rezultiralo ovom tragedijom.
I zato je jako važno da se pitamo šta možemo učiniti da se ne bi ovako nešto ponovilo sutra. Važno je da obratimo pažnju na svu decu koja pate, koja nam tiho ili glasno govore da nisu dobro, koja se ne uklapaju, koja su agresivna prema drugima ili prema sebi. Važno je i da posmatramo blagostanje dece i van školskog uspeha. Nekada odraslima deca koja su dobri đaci deluju u redu jer uspevaju da obavljaju svakodnevne aktivnosti i školske obaveze.
U adolescenciji ima puno samopovređivanja, poremećaja ishrane, suicida i pokušaja suicida, zloupotrebljavanja supstanci, nasilja prema vršnjacima, fizičkog, psihičkog i seksualnog. Odraslima nekada dečiji problemi deluju banalni, i imaju ideju da će deca sve to prevazići lako. Naravno da većina dece na kraju uspe da se izbori sa svim izazovima detinjstva ili adolescencije, ali definitivno ne moraju kroz to da prolaze sami. Neka deca u nedostatku adekvatnih psiholoških mehanizama i načina da regulišu svoje teške emocije i probleme, oduzmu sebi život. Neki kao u ovom slučaju, povrede druge. Oni za razliku od odraslih imaju malo životnog iskustva i još uvek nisu izgradili dobre mehanizme za izlazak na kraj sa svime što ih muči.
Bitno je da ne okrećemo glavu. Da ne pretpostavljamo. I da to što ćute, ne znači da ne čuju i ne znači da im ne treba pomoć. Nekada deca kada udju u pubertet krenu da se bore sa stvarima sa kojima na nižim uzrastima nisu imali kapaciteta. Sada su stariji i osećaju se moćnijima. Vide roditelje realnije i svet odraslih ucelo. Suprostavljaju se roditeljima, autoritetima, i često proaktivnije suočavaju sa stvarima koje su ih mučile i pre. Možda se pitate kako neko dete može da izlazi na kraj sa tugom ili strahom tako što se seče? Možda ne razumete zašto povraća krišom nakon što jede. Možda ne razumete zašto zbog svađe sa prijateljima ili momkom/devojkom žele da oduzmu sebi život. Čak i ukoliko ne razumete, prvo je važno da prepoznate da se ne osećaju dobro i da im pružite podršku, i ako treba i stručnu pomoć.I za kraj, važno je da znamo da nikada nećemo imati jedan odgovor kojim ćemo objasniti ovu tragediju, da je dete pucalo na drugu decu. Ostaje nam da se pitamo šta možemo da činimo bolje od sada pa nadalje.
Ukoliko ste medicinski radnik, vaspitač, učitelj, komšija, ujak, strina, sestra, roditelj drugara vaseg deteta, baka, deka, psiholog, rodjak, bibliotekar, trener, a ponajviše roditelj… gledajte i slušajte decu, svoju i tuđu, ne okrećite glavu. Budite onaj dobar točkić u njihovom sistemu.
Iskreno saučešće porodicama žrtvi i njihovim drugarima.