Čitajući zbirku priča Rumene Bužarovske Osmica, razmišljala sam koliko mi u isto vreme prija da čitam nešto čija je pozadina ukorenjena u našoj kulturi, ali mi se u isto vreme grči stomak od poznatih obrazaca ponašanja, od potreba koje glavni akteri ovih priča gutaju. Rumena se na sjajan način bavi raznim kompleksnim i važnim pitanjima. Svaku od ovih priča bi mogli psihoanalizirati, i bilo bi vrlo zanimljivo i korisno. Iz ugla porodične sistemske psihoterapije priča Meso za ručak mi je bila posebno zanimljiva, te sam odlučila da je ovom prilikom iskoristim kao primer nedovoljno dobro definisanih granica u porodici.
U ovoj priči par dolazi da živi kod muževljeve majke iz finansijskih poteškoća. Dok sam čitala ovu priču zamišljala sam je kao na pozornici u pozorištu. Ručak je pripremila svekrva, i snaja ne jede meso koje je spremljeno. Već u toj jednoj sceni možemo tako puno videti o odnosima u ovoj porodici. U odnosu muža i žene, o njegovom odnosu sa majkom. Svekrva primećuje da snaja ne jede meso i pita je zašto i da li se kod nje u porodici nije jelo meso. Ono govori da nikada nije volela puno da jede meso. Svekrva je pritiska da ipak pojede, i muž prećutno podržava majku u tome. Protagonistkinja sa mukom žvaće meso, i vrlo simbolično od nje se očekuje da proguta svoje potrebe (za bolje razumevanje teksta pozivam vas da pročitate ovu priču u celosti).
Kada pogledamo običaje u našoj kulturi, a i u mnogim drugima, vidimo da je ovo i rodna priča, gde se od žene uglavnom očekuje da prigrli identitet muža i njegove porodice. Ona menja svoje prezime, preuzima njegovo, dolazi da živi sa njegovim roditeljima, i na neki način se od nje očekuje da se prilagodi i da odustane od načina na koji je do sada živela. U gore pometnutoj sceni možemo da vidimo razne procese, kao na primer, na koji način se prihvata novi član porodice, kako se određuju pravila i ko ih određuje, kako se čuva identitet i kako se preuzimaju još neke druge uloge. Zanimljivo je kako ustvari u ovoj priči muž ne podržava ženu u njenoj borbi za autonomiju u odnosu na sverkvu, već nekako očekuje da ona odustane od svojih potreba i makar na silu, prihvati stvari kakve jesu. Zaista je nekada izazovno za parove koji žive u deljenim domaćinstvima, da uspostave jasne granice ka starijim generacijama sa kojima žive, kao što je uspostavljanje svojih pravila života, kao i da imaju prostor za intimu, rešavanje konflikata, vaspitavanje dece.
U ovoj priči još jedan od aktera je mačka, voljena od strane svoje gazdarice sverkve, koja napada snaju. Moje tumačenje simbolike mačke je da može predstavljati u stvari ogledalo sverkve koja je pasivno agresivna, dok je mačka otvoreno agresivna i grebe i napada protagonistikinju, i svi iznova ignorišu njene potrebe, dok ona ostaje sama u borbi sa mačkom i u borbi za sebe. U ovoj priči vidimo i borbu za moć između sverkve i snaje, gde se muž povlači, dok situacija konačno ne eskalira. Nećemo vam kvariti kraj ove sjajne pripovetke.
Ovo me je podsetilo na onu fotografiju koja je nedavno kružila internetom, na kojoj se mlada i mladoženja drže za ruke, a on drži i svoju majku za ruku. Iako komična, ona nam govori vrlo jasno da on nije napravio dobre granice sa svojom porodicom porekla, te je pitanje kako može da formira novu porodicu kada se ustvari nije odvojio od porodice u kojoj je odrastao. Jedna od zanimljivih informacija je da određen broj parova krene na partnersko savetovanje kada krenu da organizuju venčanje. Ne samo zato što je to trenutak kada par treba da se dogovara oko raznih detalja i kada je potrebno da očekivanja i jednog i drugog treba da se usklade, već zato što tada i njihove porodice kreću da iskazuju šta je to što oni očekuju i tada se često vidi kakve par ima granice prema svojim porodicama porekla. To jeste jedan od razvojnih zadataka para, kako su sada oni jedna nova jedinica koja zajedno funkcionise, zajedno donosi odluke o tome kako će funkcionisati, vrednostima, tradicijama i ritualima. To ne znači da će se emotivno udaljiti od svojih porodica porekla,ali da njihove porodice ipak neće donositi odluke o funkcionisanju para.
Ono što je prediktor pravljenja dobrih granica para ka porodicama porekla je i kakve granice pojedinci imaju sa svojim porodicama porekla. Često ako su te granice različite, jedan pojedinac ima više propustljive nego drugi, može doći do problema, a ako ih imaju oboje onda to može biti pravi haos 🙂
Iako veliki izazov za par, postavljanje dobrih granica sa porodicom porekla može da doprinese boljem kvalitetu partnerskog odnosa. S obzirom da se na nove granice moraju adaptirati i par i njihove porodice ovo je često kompleksan proces za koji treba vremena i truda. Ukoliko želite da krenete na partnersko savetovanje možete zakazati svoju seansu na kontakt stranici.